ВЕСТИ - ЕПВ
Радионица крај великог бачког канала
- 23. мај 2011.
КАНАЛ ИЛИ НАФТОВОД?!
Данас смо уз подршку локалне управе „уприличили сусрет“ матураната СШЦ „4. јули“ из Врбаса, смера заштите животне средине, са највећим заштитарским изазовом у Војводини а вероватно и много шире. Узорковали смо воду и седимент Великог бачког канала на његовом најгорем делу – испод „Виноградског моста“.
Ученици ће са својим професорима покушати да у скромним лабораторијским условима своје школе, што боље одреде састав штетних материја из узетог узорка а онда да грубо процене потенцијалне штетне утицаје по околину и људско здравље.
ПОГЛЕДАЈТЕ ФОТО ГАЛЕРИЈУ СА РАДИОНИЦЕ
Права је штета што надлежне институције не виде потенцијал ове школе, која би са својим великим стручним кадром, између осталог, могла да постане окосница мониторинга површинских вода, са изузетном улогом у њиховој заштити. Опремање и уређење њихове лабораторије, обука кадра, одређене корекције у наставном процесу уз појачање практичне наставе, избацивали би ђаке с више практичног знања, оплемениле би нашу вишегодишњу сарадњу и створило озбиљну претњу сваком загађивачу у региону!
Већ више пута смо апеловали надлежним министарствима да хот спот локације, попут Врбаса, захтевају привремено лоцирање сертификоване екипе за узорковање, све док се проблем не реши. Годинама се инспекцијске службе законски усмеравају на сертификоване институције из већих градова, које, одговорно тврдимо, нису у стању да правовремено реагују на фреквентне акцидентне ситуације, попут загађивања Великог бачког канала. Док се појаве, ако се уопште појаве, емисија прљаве воде престане.
Модерни преносни апарати омогућавају да се значајан део анализа обави на терену а присуство сертификоване екипе, да направе узорак са правном тежином по загађивача.
Дислоцираност сертификованих лабораторија узрокује хронични недостатак еколошких пријава и нарочито пресуда. Потпуно одсуство здравства из ове приче и непостојање студија утицаја загађења на здравље људи – искључује било какву шансу за подношење одштетних захтева загађивачима. У оваквој ситуацији загађивачи се осећају комотним да "штеде" у трошковима прераде отпадних вода и да се покрену у том правцу искључиво у потреби да испоштују међународне стандарде због извоза својих производа.
Државни механизми принуде још увек у овој области функционишу искључиво у промотивне сврхе. Срамотно мали број позитивних судских решења не може ништа друго да укаже! Овакво стање у очима света чини нас хендикепираним и неспособним да заштитимо своје станиште.
Нажалост, дуга и тешка борба још увек је пред нама!