ВЕСТИ - ЕПВ

Други Извештај Миливоја Крвавца са Андамана

ЖИВОТ У КРОШЊАМА ТРОПСКИХ ШУМА

Миливоје Крвавац у друштву својих колега, истраживача из Хрватске и Немачке, већ трећи месец налази се на експедицији по Андаманским и Никобарским острвима у Индијском океану. У наставку следи његово друго јављање са најсвежијим искуствима са ових егзотичних острва.

Протекло је више од два месеца од нашег доласка на Андаманска и Никобарска острва и почетка експедиције. Прошли смо кроз добар део Јужног, Средњег, па све до Северног Андамана, недалеко од делте Иравадија. Протутњели кроз 400 км џунгле и мангрова. Испели се на небројено пуно стабала, посматрали кишне шуме са двадесетак метара висине и пронашли најневероватнија жива створења која се вешто скривају у недоступним крошњама џунгле. Нека од њих се чак ни не пласе људи:-)!

Општи утисак је да Андамани поседују невероватан специјски и биодиверзитетски потенцијал уопште,  међутим врло мало описан, те ово може бити позив свим колегама биолозима, истраживачима и природњацима да ако имају довољно добре воље и храбрости, испробају најизолованију прашуму на свету, јер је преостало још пуно тога да буде откривено. Оно што је проблем на Андаманским и Никобарским острвима, је доступност за било какав истраживачки рад - верујем да смо преко сто пута до сада били проверавани. Дозволе за приступ архипелагу носимо са собом и на спавање. Управо су из  тог разлога Андаманска и Никобарска острва још увек  прекривена са око 95 % примарних кишних шума али је у добром делу непознато шта у њима уствари живи. Нисмо знали одакле да почнемо, чини се као да смо тек мало загребали.

Услед удаљености и изолованости, антропогени утицај на архипелагу је на сву срећу још увек миноран, међутим људи на Андаманима не крче шуму, тј. не секу дрвеће, већ лагано поткопавају корење неког стабла, да би га већ следећи монсун оборио. Горостаси падају свакога дана! Шума стара миленијумима узмиче зарад тек мало плантаже ерика, палме или гуме. Сличан сценаријо као кроз целу Азију. Овде, истина у мањем обиму!

Ипак, има и оних који брижно чувају свет праисторијских џунгли архипелага. Као што сам поменуо у претходном извештају Андаманска и Никобарска острва удомљавају четири групе различитих племенских заједница, које су живеле овде пре него што су Британци, иначе први из спољног света, доспели на острва. Две групе од четири су према проценама антрополога најизолованија и најпримитивнија људска заједница на целом свету. И да, догодио се сусрет са њима и то са припадницима племена Jarawa. Било је као у неком надреалном филму! Пратио нас је џип, један испред нас и још један на пет метара иза. Колона је милила лагано у полумраку џунгле Јужног Андамана! Светло је пратило само вијугање пута, не пробијајући се кроз густе крошње.  Прашума је била као ниједна друга коју сам видео до сада. Њихову џунглу већ 60 000 година нико не дира, прашума Амазона није изгледала тако девичански, то је права примарна шума, непромењена од свог првобитног настанка! Ту шуму је свакако немогуће истраживати:-).

У једном тренутку на ивици импровизованог пута угледали смо црне силуете... Заиста не знам који израз да употребим да бих описао њихов излгед! Добар део племена је био у потпуности неодевен. Невероватно су црни, рекао бих да су им племена источне Африке најближи рођаци, међутим, оно што их чини другачијим јесте чињеница да  су сви изузетно здрави и јаки.  Хране се искључиво плодовима мора и лове бројне дивље свиње. Иако их прати глас као агресивне и непредивидиве, мени су напротив изгледали некако пријатељски. Међутим, мачета и копље говоре сами за себе, као и мали урођеник окачен на леђима своје мајке. Правим неколико фотографија, иако знам да је најстрожије забрањена било каква интеракција са њима (фотографије су у прилогу).

Антополог којег смо упознали на острву Јужни Андаман наводи да је непознат број убијених током контаката са ретким локалним становништвом. Још увек користе копља и стреле. Један индијски сниматељ је у покушају да сними најближе рођаке Јаrаwа племена, тзв. Sentinel  племе које живи на исотименом острву и нема баш никакав контакт са спољним светом, нажалост завршио са стрелом у бутини, која је како кажу послата са невероватне даљине. Но све те детаље, видећете у документарном филму који следи.

И тако већ два месеца живиму прилично програмирано, пре подне преспавамо, врло често се догоди да рано ујутро дођемо са терена. По подне тражимо погодно дрвеће за пењање и узимамо GPS кооридинате за ноћни терен.  Након напорне ноћи враћамо се у нашу истраживачку станицу ANET - Andaman and Nicobar Environmental Team. Ту спавамо и једемо.

Храна је основна, права азијска кухиња, дакле с много зачина. Једва смо намолили кувара да барем мало смањи количине чилија јер је за нас таква храна прељута. Они се дакако, не могу начудити како ми бљутаву храну једемо. Спавамо у колибама на стубовима. Има ограду, али не и праве зидове, тако да је ноћу пријатно и свеже, иначе би се лепо скували. Свакако, кревети су мрежама заштићени од комараца и осталих напасти. Ипак, покоји комарац ту и тамо залута и направи хаос! Иначе, непрестано се чешемо од силних угриза. Срећом, узимамо антималарике па тиме надам се избегавамо врло опасну церебралну маларију (Plasmodium falciparum soj).

Направљено је до сада свега неколико спорадичних истраживања и забележен  тек мањи број врста. Један од главних циљева је истраживање крошњи дрвећа. Познато је да тропске кишне шуме имају посебно развијене „горње спратове“. Зато истраживање приземља шуме никако не даје праву слику. На Шри Ланци на пример половина врста жаба живи, расте, храни се и размножава управо на дрвећу или грмљу. На Андаманима није забележена ниједна арбореална (која живи на дрвећу) врста жабе. Да би сазнали, морали смо се попети горе и видети право слику. Проблем је што се већина стабала грана тек на десетак, петнаестак метара изнад тла па се није могуће попети, као кад се пењемо на комшијску трешњу. Морамо користити модификовану алпинистичку опрему: појас, карабинере, уже, кациге, итд... Мало - помало, стиже се горе до прве гране и онда осигурава зависно од доступних грана. Одозго се протеже поглед на најбогатија копнена станишта планете. Стога, се горе може остати по вољи, зависно од присности са пауцима и комарцима, којих на петнаестак метара висине има немилосрдно пуно!

Зато, све оно што обитава у кишним шумама Андаманског архипелага, погледајте на фотографијама у прилогу. Чинило се невероватним колико живих бића је пронашло своје уточиште високо на дрвећу.

Како се чини највећи успех видимо у  проналажењу једне врсте гекона (гуштера) из рода Phelsuma, који је ендемичан за Мадагаскар и суседна острва, међутим на хиљаде километара удаљеним Андаманима претпостављало се да живи једна врста. Пречешљали смо бар неколико стотина стабала банане и кокоса, не би ли бар једног пронашли и узели му узорак репа. И на свеопшту радост пронађосмо једног (којег сам лично уловио). А реп је одбацио својом вољом, баш као да је знао шта нам треба!

СВЕЖА ГАЛЕРИЈА СЛИКА МИЛИВОЈА КРВАВЦА

ГАЛЕРИЈА СЛИКА НА FLICKR

Anketa

Da li ste...

nekada podneli prijavu za neki ekološki problem?

1 glas

Anketa

Da li ste

nekada skrenuli pažnju na ružno urbano ponašanje nekome van svoje familije

1 glas

 
 

 

Поштовани посетиоче!

Наш је пораз твоја равнодушност на садржај који ћеш наћи на овим страницама. Утисак, сугестија и аргументована критика учиниће те важним чиниоцем промена нашег запуштеног и угроженог амбијента!

Као оснивачи покрета “сретно смо се родили” у крајње запуштеној средини, сиромашној људском свести, препуној небриге, бахатости, помирљивости и лицемерја, што управо годи нашем немирном духу, прохтевном на изазове и сучељавања.

Еколошки покрет Врбаса

  • Јожефа Атиле 22, Врбас 21460
  • Tel: 063.88.77.972
  • Факс: 021/706-666
  • Email: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.
  • Web: ekovrbas.net